BOKS-FOKUS PREDSTAVLJA PETRA SANDIĆA Bokser sa knjigama u torbi za trening

Petar Sandić je bokser BK Obilić iz Zvornika, reprezentativac Srbije sa evropskim medaljama, višestruki šampion na državnom nivou, ali i mladić koji mirno i uporno odbija da mu sport bude jedina definicija.

Sa svega 17 godina, Petar već ima takmičarsku biografiju za ponos: dve evropske bronze u juniorskoj i omladinskoj konkurenciji, tri titule prvaka Srbije u različitim uzrastima, zlata na prvenstvima BiH i Republike Srpske, medalje sa Kupa nacija, nastupe i podijume na jakim međunarodnim turnirima u Grčkoj i Nemačkoj...

Ove godine ispred njega su evropsko i svetsko prvenstvo, ali i novi san - plasman na Olimpijske igre 2028.

Ipak, kada se sa Petrom razgovara duže od nekoliko minuta, postaje jasno da medalje nisu centar njegove priče. One su posledica.

Više od jedne linije života

„Ako si dobar samo u jednoj stvari, kao da si neispunjen“, kaže jednostavno, bez velike filozofije, ali sa jasno izgrađenim stavom. Petar sebe vidi kao svestranog čoveka u nastajanju. Boksa se ne odriče, naprotiv, ali odbija da mu boks zatvori sve druge puteve.

Često pominje biblijsku priču o talentima. Onu u kojoj se ne kažnjava manjak dara, već njegovo zakopavanje. U toj priči Petar pronalazi sopstveni kompas: "Ako imaš više mogućnosti, obavezan si da ih razvijaš. Ne zbog uspeha, već zbog ličnog rasta".

U tom razmišljanju nema prkosa, niti straha od sporta. Ima samo straha od jednostranosti.

Đak pre rukavica

I pre nego što je postao bokser, Petar je bio - odličan đak. Odličan je i sada dok nosi rukavice. Uspešan je učenik treće godine Elektrotehničke školi u Zvorniku, tehnički smer.

"Matematika, fizika i prirodne nauke uvek su mi više ležale. Nikad nisam voleo klasično bubenje", objašnjava.

Još kao dečak znao je koju školu želi da upiše. Delom zbog ličnog afiniteta, delom zbog porodične linije.

"Moj otac je prošao sličan put. Išao je na školska takmičenja, ostavio je trag koji nije bio pritisak, već motiv".

Planovi za dalje obrazovanje postoje. Fakultet, možda Beograd, gde mu je otac. Ali tu se javlja i prva ozbiljna dilema: kako pomiriti vrhunski sport i ozbiljno školovanje? Petar ne beži od tog pitanja. Ne zna još odgovor, ali zna da neće odustati ni od jednog.

Tišina, slušalice i knjige

Na pripremama, u hotelima i kampovima, svako ima svoje male rituale. Kod Petra oni ne uključuju igrice ni beskrajno skrolovanje. Njegov svet često se svodi na sobu, slušalice i knjigu.

„Može da se uči svuda ako imaš volju. Muzika mi pomaže da se izolujem, da uđem u ritam. Ako cimer gleda film - zamolim ga da stavi slušalice".

Disciplina koju pokazuje u ringu, preslikava se i na učenje.

Knjige su stalni saputnik, čak i onda kada prave probleme. Doslovno. Nosio ih je na pripreme, putovanja, takmičenja. Nekada su mu bile „višak“ u koferu, ali nikada kandidat za izbacivanje. Jer, kako kaže - mora tako.

Šta čita jedan mladi bokser

U reprezentaciji nije jedini koji čita, ali je među onima koji to rade sistematično.

Psihološke knjige, romani, dela koja postavljaju pitanja, a ne nude gotove odgovore. Od selektor omladinaca Baneta Jovičića dobija preporuke, razmenjuje utiske, gradi svoj mali, tihi svet između treninga.

Za sada čita uglavnom romane. Ne tvrdi da ga je neka knjiga već promenila - takvu još čeka. Među autorima su i Dostojevski, Agata Kristi, ali jedno ime ima posebno mesto.

Andrić kao unutrašnja snaga

„Na Drini ćuprija“ nije za Petra samo Nobelov roman. To je priča koja ima težinu zbog porekla, prostora i ličnog iskustva. Kao osnovac obilazio je Višegrad, video čuveni most, osetio ambijent. Grad mu je ostao u sećanju kao bajkovit, ali Andrićeve rečenice otkrivaju njegovu drugu, težu stranu.

U romanu ga ne fascinira istorija, već ljudi. Oni koji trpe, koji ne posustaju, koji ne menjaju sebe pod pritiskom. Leva i desna strana mosta za njega nisu samo literarni motiv, već simbol izbora.

„To je naš inat. Ne slepa tvrdoglavost, već mirna, istrajna odluka da se ne odrekneš onoga što jesi, čak i kada je lakše popustiti".

Ring kao mesto identiteta

Kada govori o patriotizmu, Petar to ne čini uz velike reči. Vezuje ga za sport. Za borbu. Za ulazak u ring sa svešću da ne predstavljaš samo sebe.

„Boks je borbeni sport, a borbeni smo i mi kao narod. U ringu se boriš za sebe, za svoje, ali i za državu. Kao vojnik. Bez patetike, ali sa ponosom. Reprezentativni dres za mene nije teret, već čast."

U toj tački spajaju se Andrić, ring i lična filozofija.

Mirko Ždralo kao otac

"Pre boksa trenirao sam džudo. Od četvrte do jedanaeste godine. Osvajao sam medalje, beležio dobre rezultate, ali se onda pojavilo zasićenje".

Kao i većina dečaka, morao je da prođe i kroz fudbal. A onda je, preko oca, došao do ideje o boksu u gradu u kojem tada gotovo da nije ni postojao.

Počeci su bili tihi. Mnogi nisu verovali da će ostati.

"Posle šest meseci, trener Mirko Ždralo je video sazrevam, da pomalo razumem i tehniku, da imam potencijal. Korona je privremeno zaustavila takmičenja, ali meni je donela sazrevanje. Kada su se mečevi vratili, stigla je i titula kadetskog prvaka Srbije. Verovatno prelomni trenutak u mojoj karijeri. Taj uspeh me je motivisao da nastavim još jače sa boksom", konstatuje Sandić.

Trener Mirko Ždralo danas za Petra nije samo sportski autoritet.

"Mirko mi je poput oca. Figura oslonca, savetnik za život, neko ko klub gradi kao porodicu. U toj porodici su i šampioni, evropske medalje, svetski dometi, ali pre svega mentalitet u kojem je normalno težiti vrhu. Imati uz sebe na treninzima Saru Ćirković, Anu Lukajić, Anastasiju Bošković, Srđana Tomića je posebna privilegija".

Pogled unapred

Petar ima mlađu sestru od 11 godina, roditelje Gorana i Milku, snove o evropskom i svetskom prvenstvu, o Olimpijskim igrama. Ali ima i nešto što se ređe vidi kod mladih sportista: svest da pobeda nema smisla ako iza nje ne stoji čovek.

U vremenu u kojem se traže brzi rezultati i jasne etikete, Petar Sandić bira teži put. Put na kojem boks nije prepreka znanju, niti znanje smetnja sportu. Put na kojem se talenti ne zakopavaju, već umnožavaju.

Možda baš zato njegovi udarci imaju posebnu težinu, jer dolaze iz glave koja misli, i srca koje zna zašto ulazi u ring.