PREDSTAVLJAMO: Pavle Popović - godina šampiona sa Drine!

Ovo je godina Pavla Popovića. Zlatna 2025!

Nakon što je šesnaestogodišnji Lozničanin u Novom Pazaru postao zvanično najbolji bokser Evrope u juniorskoj konkurenciji (do 46 kg), na Palama se okitio titulom šampiona Balkana (do 50 kg).

Popović je u borbi za prvo mesto u finalu ubedljivo savladao Makedonca Petra Trajčevskog - 5:0 i još jednom potvrdio da sa svojih 165 centimetara sigurno korača kroz bokserski ring.

Njegova priča je u startu više od sporta - to je priča o detinjstvu u kopačkama i sportskom sazrevanju u rukavicama.

Pavle je u prvom broju BOKS REVIJE s puno strasti govorio o borbi, ljubavi, odricanju i porodičnom nasleđu. Pravi trenutak da se podsetimo njegove ispovesti...

Imao sam fudbalske snove

Pavle Popović je u boks ušao 2020. godine, a do danas je odradio blizu 80 mečeva. Ipak, njegov sportski put počinje u fudbalskom dresu.

- Krenuo sam sa sedam godina u FK Pčelinjo, pa nastavio u FK Loznica. Igrao sam desno krilo - imao sam brzinu, izdržljivost, maštao sam o karijeri u Partizanu! Ali kad sam počeo da treniram boks, brzo sam shvatio da je to ono pravo. Oduvek me je privlačila viteška borba, a van ringa se nikad nisam potukao - kaže mladi šampion, sada zvezda BK Konstantin iz Loznice.

Otac mi je bokser

Pavle je sin nekadašnjeg boksera i kapitena BK Loznica Saše Popovića, pa je negde i bilo logično da fudbalski teren zameni ringom.

- Tata u početku nije želeo da se bavim boksom. Možda zato što sam nizak. Međutim, kad se stvar otela kontroli nije imao kud, prihvatio je da mi bude trener. I već prvog dana mi je usadio čuveni moto: "U pobedi se ne ponesi, u porazu se ne ponizi"! Toga se i pridržavam. Bio mi je trener u Vukovima sa Drine, gde sam proveo prve četiri godine, a sada radim sa Robijem Nemom u Konstantinu. Njima, kao i Vuku Milisavu Simiću, ali i predsedniku Nenadu Borovčaninu, dugujem mnogo.

Odrastanje uz Simiće

U porodici Popović sport je oduvek bio način života. Boks je postao neizostavni deo detinjstva...

- Porodični smo prijatelji sa bokserskom familijom Simić. Moj tata i Micko, poznaju se dugo, boks ih je povezao. Sad boks povezuje i mene sa Lukom Simićem, Rastkovim rođenim bratom. S Lukom sam najčešće sparingovao u pohodu na evropsku titulu. Ispade da nam je svima boks u krvi.

Moj desni aperkat

O svom stilu boksa, učenik srednje Ekonomske škole u Loznici, priča:

- Pre svega sam fajter, ali mogu da se prilagodim svakom protivniku. Desni aperkat je udarac kojim rešavam sve. Volim da gledam Džervontu Dejvisa, od domaćih boraca izuzetno cenim Rastka Simića. Njih dvojica su mi uzori u ringu.

U srpskom timu imao je odličnu podršku, kako u Novom Pazaru, tako i sad na Palama.

- Trener Bane Jovičić je sa mnom već tri godine u reprezentaciji. Verujem mu do kraja. Kad je selektor neko ko zna da vodi i razume te, to mnogo znači. Dugo smo se pripremali za zlatne medalje, ali vredelo je. Sad ciljamo Olimpijske igre!

U slobodno vreme Pavle voli da peca na Drini.

- Najveći trofej dosad? Još su nedosanjani - štuka i som. Zasad mi od ruke ide samo Bela riba. Pecanje me opušta. I tu mi je idol otac Saša.

Otac Saša: Sine, idemo dalje!

Saša Popović je inače skoro 20 godina imao uspešnu boksersku karijeru, branio je boje Obrenovca, Crvene zvezde i Loznice, višestruki je prvak svih Jugoslavija, Srbije i Crne Gore, nosio je i dres reprezentacije, ali priznaje da do rođenja Pavla 10 godina nije boks mogao očima da vidi.

- Bilo mi je dosta svega, previše razočarenja, nepravdi, ali se dolaskom Nenada Borovčanina sve promenilo. A kada sam video koliko Pavle voli boks, nisam mogao da ostanem po strani. Idemo dalje, ovo je samo novi početak - u dahu će Saša Popović.

(Fotografije: BSS/Dušan Milenković)