RASTKO NA KROVU EVROPE! Otac plakao u Jerevanu, majka i braća u Loznici! OVO JE NJIHOVA PRIČA

Pobeda nikada nije samo rezultat jednog meča. Ona je zbir snova, odricanja i porodične vere.

Kada se u ponedeljak, 10. novembra 2025, Rastko Simić popeo na pobedničko postolje Evropskog prvenstva u Jerevanu, za boksere do 23 godine - njegov otac i trener Vuk Milisav Simić zaplakao je od sreće.

Iste večeri, dok je u prestonici Jermenije bila intonirana himna "Bože pravde", 2.000 kilometara dalje - u porodičnom domu u Loznici, suze radosnice nisu mogli da zaustave ni Rastkova majka Jasmina, ni braća Ilija i Luka.

U tim scenama sabralo se sve: dečačke borbe, majčina i očeva odricanja, porodična podrška i vera da se iz kućnog dvorišta može stići do vrha Evrope.

Samo par meseci ranije, Vuk Milisav Simić, sedmostruki prvak države u boksu, u ispovesti za TV Arena Fight, govorio je o odrastanju našeg šampiona.

- Plače mi se kad ga vidim da drži zastavu, dok svira himna "Bože pravde". To je osećaj koji ne može da se opiše. Kao da si ceo život čekao taj trenutak - kaže Vuk Milisav, koji već decenijama živi boks...

GENETIKA ŠAMPIONA

Rastko je, kako njegov otac kaže, „genetski predodređen“ za ring, iako to u početku i nije izgledalo baš tako. Vuk Milisav bio je reprezentativac i sedmostruki šampion države, a porodica Simić danas broji čak trojicu boksera i jednu rukometašicu.

- Mi smo sportska porodica. Supruga Jasmina je rukometašica, sin Ilija je bokser s velikim potencijalom, Luka je vicešampion države i juniorski reprezentativac. U kući nas je šestoro, zajedno sa đedom - pravi mali sportski kolektiv - kaže Vuk Milisav.

Ipak, Rastkovi počeci nisu bili obećavajući...

- Rastko je prvo trenirao rukomet, ali video sam odmah da ga to baš i ne zanima. Lopta ide levo, on gleda desno. Fudbal mu je išao bolje, a na boks valjda nije hteo zbog mene. Tek kad sam otišao malo duže na Hilandar, neko mi je javio da ima prvi meč za mesec dana. Kad sam se vratio, bilo je jasno - nastavljamo da treniramo zajedno.

NAJTEŽI SPORT NA SVETU

Vuk Milisav zna šta znači biti bokser - i zato je imao dvostruka osećanja kada su mu sinovi krenuli njegovim putem.

- Ponosan sam na to što su sva trojica bokseri, ali nije mi uvek lako zbog toga. Zato što znam da je boks najteži sport na svetu. Volim ga, ali ima mnogo rizika. Danas kad čujem u kući da se džak trese, znam da su momci stigli.

OD BUCKA DO ŠAMPIONA

- Kao mali, Rastko je bio nabijen, debeo, sav okrugao. Mislio sam da će biti kamiondžija - mnogo glup! A sad - sve suprotno. Inteligentan, pribran, neverovatan dečko. Sad me svakog dana iznova iznenađuje. Njegov sportski put bio je sve samo ne lak. Sa 19 godina ušao je u seniorsku konkurenciju, a posle samo godinu i po dana osvojio je Zlatnu rukavicu.

U finalu je pobedio francuskog boksera koji je samo dvadesetak dana kasnije postao evropski prvak do 22 godine. Rastko ga je pobedio ali je polomio šaku. Usledila je operacija, ugradili su mu šinu i ponovo usledilo je godinu dana pauze. Kad se vratio, imao je svega sedam dana sparinga na Košutnjaku i - osvojio srebro na Evropskom prvenstvu u Beogradu. I to bez prave pripreme! To može samo on.

OTAC I TRENER

Kombinacija emocije i autoriteta nije laka.

- Prednost je što u svakom trenutku mogu da mu ispravim tehniku, da ga usmerim. Ali emocija zna da me omekša. Nekad mu popustim kad ne bih smeo. Teško je biti i otac i trener, ali kad vidim šta postiže – sve vredi.

Vuk Milisav ne krije oduševljenje Rastkovim darom.

- Nije što je moj, ali stvarno je najbolji. Ima noge bogom dane - to ne može da se nauči. Uči brzo, pokupi sve dobro što vidi kod najboljih. Ljudi ga često potcene kad ga ugledaju, jer deluje mirno i nenametljivo. A onda ih udari i tada više ne mogu da dođu sebi. Takve sam najviše mrzeo dok sam bio bokser. A sad volim što je on takav.

„PREVAZIŠAO ME JE DAVNO“

Na pitanje da li ga je sin nadmašio, Vuk Milisav odgovara bez trunke dileme:

- Prevazišao me je davno. Onog trenutka kad je osvojio svoju prvu titulu. U mom srcu, odavno je on veći bokser od mene.

Za budućnost srpskog boksa, otac šampiona ima jasnu poruku:

- Imamo mlade koji već danas mogu da osvoje najznačajnije medalje. Ako ovako nastave, Srbija će imati dugu zlatnu seriju. Rastko je samo dokaz da talenat i rad zajedno čine šampiona.

SPORT U KRVI

Porodični koreni sporta duboki su i s majčine strane.

- Suprugin otac, Slobodan Bošković, bio je prvak stare Jugoslavije u višeboju. Njen brat trenirao je rvanje u Novom Sadu. Ona je sportista u duši, uvek nas je gurala napred. Upoznali smo se na Fakultetu fizičke kulture. Kad sam završio fakultet – rodio se Rastko. Sve se posložilo.

HILANDAR I MIR DUŠE

Vuk Milisav ne krije da mu vera i Hilandar daju snagu.

- Tamo bih bio stalno. To je najlepše mesto na svetu, pored Srbije. Tamo se osećam čisto, kao kod kuće. Monasi me znaju, zovu me - bokser. Kad se vratim odatle, sve mi bude jasnije. I život, i sport.

ŠAMPION I NJEGOVA PRIČA

Rastko Simić danas je evropski šampion, dečko koji je iz kućne teretane, uz oca, majku i braću, stigao do vrha Evrope.

Posle svega - operacije, pauze, povrataka i medalja, njegov otac veruje da je tek na početku:

- Od njega očekujem olimpijsku medalju u Los Anđelesu.

Pre toga, sledi još puno momenata za pamćenje. Posle zlata u Jerevanu Rastka Simića čeka šampionski doček u svom gradu, u svojoj Loznici, u mestu odakle se snovi pretvaraju u stvarnost.

Dobro došao kući, šampione!

(Fotografije: Privatna arhiva/BSS/Arena Fight)