BOKS-FOKUS PREDSTAVLJA: Ljubiša - tihi junak Srbije iz Sočija

Ljubiša Staletović (19) - tihi heroj bokserske reprezentacije Srbije na revijalnom meču sa Rusijom u Sočiju.

Na put je krenuo bez velikih očekivanja, bez seniorskog iskustva, i za BOKS-FOKUS iskreno priznaje:

- Sve vreme mi je u mislima bilo jedno - da u ringu ne izblamiram sebe, selektora i svoje kolege iz reprezentacije. Ali znao sam i to da ću pružiti maksimum i da ću snagom volje nekako nadomestiti nedostatak u tehnici.

A onda se u ringu u Sočiju desilo da je skromni bokser Obrenovca zasijao u punom sjaju i iznenadio favorizovanog Rusa Dimitrija Dildina u kategoriji do 52 kilograma.

Šampion iz štamparije

Njegova životna priča je - tipično bokserska. Odrastao je u siromašnoj, ali poštenoj porodici, a do skora je morao da radi i u štampariji kako bi mogao da pomogne svojim najbližima.

- Odgovarao mi je rad u štampariji jer sam mogao dva puta dnevno da treniram. Odlazio sam sa treninga na posao, a po završetku radnog vremena mogao sam opet u salu, na drugi trening. I tako ukrug. Otkako sam dobio stipendiju od Bokserskog saveza i države, mogu da se posvetim isključivo boksu - zadovoljan je Ljubiša Staletović.

Trener Boske kao drugi otac!

Naš reprezentativac naglašava da mu je Bokserski klub Obrenovac promenio život.

- Zbog svega što su ljudi učinili za mene, kada mi je bilo najteže, želim da što duže boksujem za BK Obrenovac. Da im se trofejima i medaljama odužim za sve što čine za mene. Pre svega - treneru Nedeljku Tešanoviću Bosketu. Osim što je veliki stručnjak, on je i veliki čovek. Moj drugi otac, slobodno mogu da kažem. Brinuo je o meni od samog početka, od momenta kada sam poželeo da se bavim boksom. Boks me je oduvek privlačio, a on mi je pružio šansu i uvek je verovao u mene. Rekao mi je - bićeš ti mali državni prvak, još onda kada nisam znao ni gard da zauzmem. Eto, dogurao sam i do reprezentacije. I danas, svestan sam ja de nemam baš neku tehniku, ali zalaganjem i brzinom zasad uspevam da to nadoknadim. Imam svega 164 centimetara i uvek su protivnici viši od mene, ali koristim dobro duge ruke. Presrećan sam što sam bio deo seniorske reprezentacije Srbije i što sam učestvovao u ovom meču sa Rusijom - smeši se brk našem Ljubiši dok priča.

Zahvalnost reprezentaciji

Kaže da mu više od pobede usred Rusije znače čestitke starijih članova reprezentacije.

- To me još više motiviše u nastavku karijere. Selektor čak razmišlja da me uvrsti među reprezentatvce Srbije za Evropsko prvenstvo do 23 godine. Potrebno mi je što više borbi, što više iskustva. Značilo mi je što sam sa ringu u Sočiju mogao da čujem svoje starije kolege kako me bodre i uzvikuju: "Ajmo, Ljubiša"! Marko Pižurica mi je među prvima stisnuo ruku i rekao mi da samo tako nastavim. Lep je osećaj ostvariti pobedu za Srbiju na jednom takvom meču.

Prestići će me brat Ognjen

Ljubiša Staletović je krenuo da se bavi boksom sa 16 godina, vidno napreduje i polako počinje da pravi ozbiljnu kolekciju medalja.

- Biće ih još više sad kad počne da ih osvaja i moj brat Ognjen. On je baš talentovan. Prestići me jednog dana, budite sigurni. On je junior, a sa evropskim šampionom Pavlom Popovićem držao se dugo egal na jednom meču. A znate kakav je bokser Pavle. Ognjen ima sve što treba za jednog šampiona - dodaje Ljubiša.

I u fudbalu kao u boksu

Naš junak iz Sočija za kraj otkriva da pored boksa obožava i fudbal.

- Volim rekreativno da igram fudbal. A kakav sam s loptom? Pa, kao i u boksu - nemam tehniku, ali sam aktivan, brz, pa opet nadomestim sve te nedostatke.

Reflektori Sočija su se ugasili, a veliki sistemi i velike reprezentacije nastavljaju svoje planove. Srbija je iz Rusije ponela nešto mnogo vrednije od same pobede - dobila je potvrdu da se šampioni ne stvaraju u luksuzu, već u tišini. U štampariji. U malim salama. U rečenici trenera koji veruje i kad dečak još ne zna ni gard da zauzme.

Ljubiša Staletović možda za sebe kaže da nema tehniku, ali ima ono što se ne trenira - srce, karakter i zahvalnost. A to su temelji na kojima se ne gradi samo karijera, već i reprezentacija.

Soči je možda bio samo revijalni meč. Ali za Srbiju, i za jednog momka iz Obrenovca, to je bio trenutak kada je tihi rad postao glasna poruka: novi talas dolazi. I ne traži pažnju. On je zaslužuje.

(Fotografije: BOKS-FOKUS/BSS/Aleksandar Nalbantjan)