ISPOVEST ZLATNE ANE LUKAJIĆ: Pitala sam Boga da li je boks za mene, ali nisam smela da odustanem!

Anastasija Lukajić osvojila je trofej na 69. "Zlatnoj rukavici"

Osvajačica 69. Zlatne rukavice u iskrenoj ispovesti za BOKS FOKUS govori o bolnim porazima, suzama, preispitivanju u crkvi u Austriji, velikim odricanjima i bratu Luki, čiju ljubav i podršku nosi u srcu.

Na međunarodnom turniru velike tradicije, održanom u Banjaluci, Anastasija je u finalu kategorije do 70 kilograma savladala Dankinju Ditu Froszholm jednoglasnom odlukom sudija - 3:0. Proglašena je i najboljom bokserkom turnira, čime je postala osvajačica prestižne Zlatne rukavice.

Reč je o trofeju čija vrednost prevazilazi jedan turnir i jednu pobedu. Zlatna rukavica već gotovo sedam decenija predstavlja važan deo istorije srpskog i međunarodnog boksa. Njeni osvajači ostaju trajno upisani u istoriju ovog prestižnog takmičenja, a Anastasija se sada pridružila tom društvu.

Ipak, iza njenog osmeha i velikog pehara krije se mnogo složenija priča. Bokserska šampionka je prethodnih meseci preživljavala teška sportska razočaranja, preispitivala sebe i sopstveni put, ali je pronašla snagu da nastavi.

U razgovoru za portal Srpskog bokserskog saveza, vođenom svega nekoliko sati po povratku iz Banjaluke, Anastasija je otvorila dušu. Bez velikih reči, bez traženja opravdanja za poraze. Iskreno, zrelo i sa onom posebnom toplinom koja se oseća čak i kada govori o najtežim trenucima.

Trofej za istoriju: Anastasija sa trenerom Prodanovićem u Banjaluci

Anastasija, čestitamo na trofeju! Gde smo te zatekli i kako se osećaš posle svega?

- U Zvorniku sam. Iz Banjaluke sam stigla oko tri ujutru, malo sam spavala i sve živo me boli! Ali srećna sam. Zlatna rukavica mi zaista mnogo znači, posebno posle svega što se dešavalo prethodnih meseci.

Zlatna rukavica je jedan od najprestižnijih trofeja u našem boksu. Ipak, čini se da za tebe ovaj pehar ima i posebno, lično značenje?

- Ima, ogromno. Posle nekoliko poraza i razočaranja, posle brze eliminacije na Mediteranskim igrama i preranog kraja na Evropskom prvenstvu u Sofiji, psihički mi je bilo veoma teško. Čovek jednostavno počne da tone. Ali trgla sam se. Na treninzima sam shvatila da postoji mnogo stvari koje moram da promenim, da moram da budem maksimalno fokusirana. Ako ne dajem maksimum u svakom trenutku, ne mogu ni da očekujem velike rezultate. Ovaj pehar mi je veliki vetar u leđa. Dokaz da bez maksimalnog truda i odricanja ništa ne dolazi samo od sebe.

U finalu si pobedila iskusnu Dankinju Ditu Froszholm. Koliko je taj trijumf značajan kada se zna kakva je protivnica bila preko puta tebe?

- To je za mene veoma važna pobeda. Dankinja je izuzetno iskusna bokserka, koja se stalno takmiči u kategoriji do 70 kilograma i iza sebe ima više od 100 mečeva. Ja sam u tu kategoriju došla praktično na kratko, jer je moja prirodna kategorija do 65 kilograma. Zato mi ova pobeda još više znači. Pokazala sam sebi da mogu da se nosim i sa veoma iskusnim protivnicama.

Kada se osvrneš na ovu godinu, koji poraz te je najviše zaboleo?

- Definitivno Mediteranske igre. Bila sam toliko razočarana svojim boksom. Toliko priprema, toliko treninga, toliko iščekivanja... A onda u ringu nisam pokazala ni jedan odsto onoga što znam i mogu. Sećam se svečanog otvaranja, kada su mi krenule suze od sreće što sam uopšte tamo. Bila sam presrećna. A onda je došao meč u prvom kolu i bio je užasan. To mi je jako teško palo.

Uvek spremna da ostavi srce u ringu

Usledilo je Evropsko prvenstvo u Sofiji, ali ni tamo nisi uspela da ostvariš ono što si želela?

- Pobеdila sam u prvom meču, a onda ponovo ispala. Opet sam izgubila od Slovakinje Tamare Kubalove, četvrti put. To me je pojelo. Bilo je teško da prihvatim da se sve ponavlja, posebno kada znam koliko radim i koliko želim da uspem.

Da li je u tim trenucima bilo i razmišljanja o odustajanju?

- Bila sam u velikoj dilemi. Najveću borbu morala sam da vodim sama sa sobom. Posle Evropskog prvenstva napravila sam malu pauzu, bila sam u Austriji. Razmišljala sam zašto sam ja uopšte u boksu, zašto sam ostavila porodicu, zašto sve ovo radim. Otišla sam u crkvu, sela i razgovarala s Bogom. Pitala sam se: „Ne vidim trenutno svoj put. Šta da radim? Da li je boks uopšte za mene? Da nisam luda?“. Zaista mi je bilo teško.

I šta si tada rekla sebi?

- Da moram da dam još više! Vera i molitva mi uvek pomažu, ali shvatila sam da moram i sama da preuzmem odgovornost. Da promenim neke stvari u ishrani, treninzima, pristupu. Da nema izgovora. Ne mogu samo da sedim i čekam da se nešto dogodi. Mnogo sam žrtvovala, porodica mi je daleko, mnogo toga sam ostavila zbog boksa. Predaleko sam stigla da bih sada odustala. Shvatila sam - ne može to da bude kraj!

Vera kao najveća snaga

U tvojim rečima oseća se snažna vera da se stvari u životu ne događaju slučajno.

- Jako verujem da se sve dešava s razlogom. Ali isto tako verujem da moramo da budemo svesni kada sami grešimo. Veliki deo svega je u našim rukama. Moramo da uradimo ono što je do nas, a onda će doći i ono što Bog želi da nam da. Verujem da su i ti porazi došli s razlogom, da me trgnu i nateraju da nešto promenim. Sada je na meni da to iskoristim.

Može li onda Zlatna rukavica da bude prekretnica u tvojoj karijeri?

- Nadam se da može. Mnogo mi znači što je ovaj uspeh došao baš sada, posle nekoliko razočaranja. Daje mi dodatnu snagu i motivaciju da nastavim još ozbiljnije. Ali znam da jedan pehar nije dovoljan. Moram da nastavim da radim, da budem još disciplinovanija i da svakog dana dajem maksimum.

Ko je sve bio uz tebe na putu do Zlatne rukavice?

- Želim posebno da se zahvalim selektoru i treneru Mirku Ždralu na prilici koju sam dobila u Banjaluci, na tome što sam uopšte mogla da nastupim na ovako velikom i značajnom turniru. Zahvalna sam i treneru Stefanu Prodanoviću, koji je bio uz nas i svojim savetima iz ugla mnogo nam pomogao. Takva podrška mi zaista mnogo znači.

Anastasija je važan član ženske bokserske reprezentacije

U Banjaluci si nastupila u kategoriji do 70 kilograma. Da li je to najava promene težinske kategorije?

- Ne, to je bio samo mali, kratki izlet u kategoriju do 70 kilograma. Ja ostajem u kategoriji do 65 kilograma. To je moja kategorija i tu nastavljam da se takmičim.

Šta te sada očekuje?

- Prvo sledeće veliko takmičenje je Prvenstvo Srbije u decembru, na Zlatiboru. To je veoma važno za sve nas, jer želimo da sačuvamo mesto u reprezentaciji. Branim titulu prvakinje države u kategoriji do 65 kilograma i želim da budem maksimalno spremna.

Ana, govorili smo o pobedama i porazima, o veri, odricanjima i trenucima kada si pomišljala da odustaneš. Ali, iza svega toga sigurno postoje i ljudi koji ti daju posebnu snagu. Ko je tvoj najveći oslonac, ko te gura napred i onda kada je najteže?

Neraskidiva veza: Anastasija i Luka u bezbrižnim danima detinjstva

- I dalje je to moj rođeni brat Luka koji je, nažalost, preminuo pre dve godine. I guraće me zauvek. On je jako verovao u mene. Uvek mi je govorio koliko je ponosan na mene. Boks nas je mnogo povezivao i znam koliko je sve ovo i njemu značilo. Nosim ga u srcu i duši. On je moj vetar u leđa - uvek i na svakom mestu. Naravno, moja porodica je tu uz mene da me podrži, da me čuje i posluša, da me razume kada mi ne ide dobro. Neopisivo sam zahvalna što imam nekoga kod koga mogu i da se iskukam kada mi ne ide. Veliku snagu pronalazim u svojoj porodici, koja je uvek uz mene. Njihova ljubav, razumevanje i podrška mnogo mi znače, posebno u trenucima kada sam daleko od kuće, kada je teško i kada rezultati nisu onakvi kakve priželjkujem. Znam da u njima uvek imam oslonac i zbog toga sam neizmerno zahvalna.

Ljubav brata i sestre za sva vremena: Luka i Anastasija

I baš u ovim rečima možda se najbolje otkriva Anastasijina snaga. Ne ona koja se meri pobedama u ringu, već ona mnogo dublja, ljudska. Snaga da se posle velikog gubitka nastavi dalje, da se sačuva osmeh i da se, uprkos svemu, veruje u sutra.

Inače, Ana Lukajić je u karijeri osvojila bronzu na Svetskom prvenstvu (2025), prvo mesto na Open Balkan Championshipu i pehar za najbolju bokserku (2025), šampionka je Balkanskog prvenstva (2024), državna prvakinja u 65kg (2025) i sada osvajačica Zlatne rukavice (2026).

Anastasija sve više potvrđuje da je još jedan biser iz poznate "kuće šampiona" - Bokserskog kluba Obilić iz Zvornika, koji je godinama prepoznatljiv po stvaranju kvalitetnih boksera i reprezentativaca. Njena Zlatna rukavica novo je veliko priznanje za klub i sredinu u kojoj se neguju talenat, rad i šampionske ambicije.

(Fotografije: SBS/Privatna arhiva)